Ovaj kultni film Rona Frika iz 1992. godine sjedinjuje, poput raskosnog mozaika, prirodne lepote koje oduzimaju dah sa različitim aspektima ljudske civilizacije na planeti Zemlji u svemu sto je najuzvišenije i najrazornije u njoj.
Bez reči i bez komentara, pred našim se očima smenjuju spektakularni pejsaži sa svih kontinenata i sve boje ljudske duhovnosti, ali i svi užasi zastranjenja koja donose ljudska pohlepa i nasrtanje civilizacije na harmoničnu i uzvišenu lepotu ove planete.
Naslov Baraka dolazi od semitskog korena b-r-k, koji znaci „blagoslov, napredak“. Dok pred nasim očima, uz prepoznatljive zvuke melodija sa svih strana sveta, promiču pomračenje Sunca i uzvišena lepota Mont Everesta, obredi tibetanskih monaha i ples derviša u Turskoj, molitve Jevreja pred Zidom plača i plemenske ceremonije afričkih i amazonskih plemena, divlja veličanstvenost tropskih prašuma, stena Ajers u Australiji i havajski vulkani, svakodnevni život u brazilskim favelama i gužva u tokijskom metrou na kraju radnog vremena, hiljade patuljastih pilića zahvaćenih mašinerijom mesne industrije, vatreni stubovi na naftnim poljima Kuvajta i život na đubristima Kalkute, hramovi Indije, ritualna pranja na Gangu i spaljivanje mrtvih, ali i ledena tišina Aušvica, tišina piramida i Ankor Vata…
Da li možemo da prepoznamo gde se u našem životu krije Baraka, blagoslov?
Da li nas čini srećnim zahuktala civilizacija koja sve brže hita ka nedosanjanom snu tehničkog raja i čoveka pretvara u sve beznačajniji i usamljeniji delić sve većeg đubrišta koje ostavlja iza sebe? Ili je baraka čovečanstva u harmoniji sa prirodom čiji smo deo?
