Ne volim da filozofiram kada pišem o filmu, ali „Benny’s Video“ to zahteva, jer njegova poruka je mnogo jača od svih efekata koje gledamo po raznoraznim „hitovima“, od kojih imamo zadovoljstvo, ali ne i korist. Kada su u pitanju prave filmske karakteristike, na račun ovog filma imam uglavnom reči hvale, jer pre svega režija je tako lepo i temeljno odrađena, da sam prosto s užvanjem posmatrao ovaj film. Ono što režiji pomaže da bude tako odvažna i moćna jeste sjajan scenario, koji je takođe delo pomenutog Hanekea, a ono što mi se ponajviše dopalo u celom ovom projektu jesu dijalozi. Razgovor između Benija i devoj čice koju je kasnije ubio, teče tako spontano da prosto imate osećaj kao da ne gledate film već jedan običan razgovor dvoje pubertetlija. Zbunjenost, neprijatnost i suzdržanost se osete u vazduhu, jer dvoje tinejdžera koji su do pre sat vremena bili totalni stranci, sede u sobi i komuniciraju, međutim ni oni sami ne znaju o čemu.
Haneke se nije štedeo ni oko detalja, koji su neizostavna stavka ukoliko želite da gledalac poveruje u ono što ste mu predstavili.
Ono što smatram manom filma, a opet se nekako i može „sažvakati“ jesu maratonske pauze u kojima se ne dešava ama baš ništa. Haneke je želeo da stvori jedan totalno realističan film (i uspeo je), pa je te neprijatne pauze šutnje vešto ubacio u određene scene, ali (uvek to “ali”) time je usporio tempo filma i na neki način iscrpeo gledaoce. Glumu ovde ne treba previše komentarisati, jer dovoljno je reći da sve što sam video na ekranu izgledalo je toliko realno i toliko sigurno, da glumci prosto plivaju ovim filmom bez imalo grčenja, kao da je ovo njihova životna priča.
