„Bitch Slap“ bi, bar za heteroseksualne, virilne malodobnike, trebao da bude apsolutni film iz (vlažnih) snova. Svi karakteri su skroz naskroz „preko vrha“, iako gospođa Olivo ume malčice i da pretera sa ouveraktingom – pogotovo u situacijama gubljenje živaca – ali, verujem da je, imavši u vidu dva „silna argumenata“ njene, ehm, pojave, malo njih koji bi joj tu malu falinku zaista zamerili, mislim ono…
Največi deo ovog nou-brejnera se odvija u pustinji, jedino se flešbek scene, koje, u „Memento“ stilu unazad izlagaju priču, odvijaju na civilizovanijim mestima (to jes´ nesumnjivo (namerno) ispred grinskrina, ipak je ovo maltene grajndhaus, jelte). Nesumnjivo se ovaj nolanski modalitet retrospekcije dokazuje kao pametan potez, pošto je neosporno, da, protiv scenarijske praznine, pogoto u slučaju kad bi se radnja odvijala hronološki, čak ni nabuhnani dekolte jedne teta Olivo (ili od njinih drugarica, jelte) ne bi mogao zatajiti činjenicu koliko je ova fabula u sustini (površno) šuplja. A da je naposletku tok priče išao pravilnim vremenskim redom, ono kao iznenađujući tvist na samom kraju – koji poznavaocu žanra pa bar na sredini filma biva jasan – uopšte ne bi bio izvodljiv.
Što se tiče akcije, slobodno se može navesti da najveći deo ispao prekomerno efektivan, ali bih istaknuo okršaj među Hel i Kamero, u kojem je, tehnički gledano, sve na svom mestu: koreografija, muzika, rez, a oba dve cure se stvarno očigledno razumeju u pesničenje. Mada i u (retkim) mirnijim trenucima, gde ništa ne biva dignuto u vazduh, „Bitch Slap“ ume da oduzme dah. Uzimo već spomenutu scenu, u kojoj protagonistkinje prekopavaju kipući pustinjski pesak. Da u takvoj sredini vrućina ume da udari k´o pod svadbarski šator na vlaškoj svadbi, je verovatna poznata činjenica. I bez obzira na napetu situaciju, inače uglavnom trezvenoj Triksi na pamet pada senzacionalna ideja: Nadmetanje u mokrim majicama! I pošto sto nam je usud/scenarista bio izgleda vrlo naklonjen, oko znojavih devojaka se odjedared kao niotkuda stvaraju kofe pune vode! A mogao bih da se zakunem da kadar unazad sve te kante sigurno nisu još bile tu, leptemazo! Prskanje u sloumoušnu, u središtu pripizdine, je toliko apsurdno, ali svakako konsekventno u kontekstu priče. Ko do sad još nije shvatio da ova filmska tvorenina sama po sebi uopšte ne namerava da je shvatimo isuviše ozbiljno…
Sve u svemu, „Kučkotres“ naravno nije film za svakog. Nesumnjivo bi ponekom pojedincu moglo da se desi da olako previdi njegov upečatljivi parodistični stav na (maskulini) akcioni film, čak i da ga označi seksističnim. Jebi ga, nismo (na sreću) svi isti, jelte. Ja bih, kad bih upražnjavao ocenjivanje filmova na neki stvarno glup način, mada inače to ne činim nikad, ovom veselom ostvarenju dao sedam mokrih majica od mogućih deset mokrih majica. Ma nek´ budu osam, zbog činjenice da film uopšte nije bio sniman leti nego u martu mesecu, tako da se oskudno oedevena glumačka ekipa skoro svo vreme smrzavala na nekih 10 stepeni celzijusovih, da bi nama bilo lepo, jelte.
